Disruptive Thinking (radikalno inovativno razmišljanje, remetilačko razmišljanje ili razorno razmišljanje ili vanvremensko razmišljanje ili revolucionarno razmišljanje, epohalno razmišljanje) – disruptivno razmišljane oslobađeno okvira rutine, sticanje nove, veće, drugačije perspektive, sagledavanje stvari iz drugog ugla ili u drugom svetlu.
Opredelili smo se za prevod ove dve reči "Disruptive thinking", da bude disruptivno razmišljanje, koje označava način razmišljanja koji izlazi izvan ustaljenih obrazaca, izaziva status quo i donosi revolucionarne promene u određenoj industriji, procesu ili društvu. Ovakav pristup ne teži samo poboljšanju postojećih ideja, već radikalnoj transformaciji koja može promeniti pravila igre.
Ako pogledamo kategorizaciju kreativnosti, koje se označavaju kao Mini-c, Little-c, Pro-c i Big-C kreativnost, disruptivno razmišljanje prouzrokuje Big-C kreativnost, koja dovodi do produkata koji menjaju svet u pojedinim oblastima nauke i prakse, medicini, tehničkim dostignućima, umetnosti…i nivoa su:
- Otkrića parne mašine,
- Otkića vakcine protiv velikih boginja,
- Teslinog sitema za prenos električne energije na daljinu,
- Otkrića komjutera,
- Otkrića veštačke inteligencije,
- Upotrebe dronova u ratnim operacijama…
Ključ za ovaj nivo kreativnosti je „Ovo je promenilo svet“.
Kompanije koje pokušavaju da izvedu diferencijaciju (odvajanje, uzmicanje) od konkurencije fokusirajući se na postepene inovacije, umesto na disruptivne inovacije, diferenciraće se i potpuno će propasti bez disruptivnog razmišljanja, tj disruptivne kreativnosti i inovativnosti.
Zašto?
Jer je niži nivo kreativnosti u sudaru sa disruptivnom kreativnošću prespor i pruzrokuje sigurno zaostajanje biznisa i u krajnjem nestajanje.
Kompanije jednostavno ne mogu sebi da priušte da čekaju dok ne budu priterane u ćošak. Potrebno je da stalno prave smele poteze, čak i na samom vrhuncu svog uspeha.
Dakle, umesto „diferenciraj se ili umri“, prava mantra trebalo da bude „diferenciraj se koliko god želiš, ali pronađi način da budeš jedini koji radi ono što ti radiš, ili umri“.
Pronalaženje načina da budete jedini koji radi ono što vi radite jeste provokativan cilj, ali je apsolutno nedostižan osim ako ne napravite neke značajne promene u načinu na koji razmišljate o konkurenciji i poslu u kojem se bavite. Ne govorim o malim promenama ovde i onde. Govorim o načinu razmišljanja koji iznova i iznova iznenađuje tržište uzbudljivim, neočekivanim rešenjima. Način razmišljanja koji proizvodi nekonvencionalnu strategiju koja ostavlja konkurente da se bore da ih sustignu. Način razmišljanja koji preokreće očekivanja potrošača i vodi industriju u sledeću generaciju.
To je ono što nazivamo disruptivnim razmišljanjem.
Biti disruptivna promena u industriji je upravo ono u čemu su novi startapovi i mala preduzeća najbolji. Ali, kao što ćete uskoro videti, to je način razmišljanja koji velike organizacije i aktuelni ljudi u industriji mogu naučiti i primeniti podjednako efikasno – zapravo, svako ko je spreman da ospori status kvo gde god da se nalazi.
Globalizacija, koja je u modi poslednjih 40 godina i koja je prouzrokovala pristup ogromnom nizu proizvoda, informacija i tehnoloških inovacija, brzo menjaju tržišta na značajne načine. Kao rezultat toga, potrošači menjaju način na koji kupuju, a preduzeća moraju da promene način na koji se takmiče.
Industrije izrastaju potpuno nove svakog dana (a stare blede). Revolucija je u punom zamahu i kompletna generacija je sa zadovoljstvom spremna da sve promeni zbog nje. Preduzeća i kupci neće izgledati kao u predhodnoj generaciji sa nekoliko dopunski inoviranih dodatak. Promene su drastične.
Da bi napredovali u ovoj novoj eri, organizacije i institucije, rukovodioci i preduzetnici moraju da nauče da razmišljaju i deluju disruptivno.
Rečeno malo drugačije:
Mislite ono što niko drugi ne misli i radite ono što niko drugi ne radi.
Kako ovaladati disruptivnim tehnikama u proizvodnji?
Kako da disruptivno razmišljanje učinite delom svojih veština? Do skora se smatralo da su proizvodi disruptivnog nivoa plod visoko kreatinih sposobnosti pojedinaca u inspirativnim trenucima. Iako je disruptivni metod razmišljanja bio razvijen već 1957 godine, od nedavno, tačnije kasnih 2000‑ih i ranih 2010‑ih, u većini razvijenih zemalja, disruptivni pristup u dizajnu počinje biti zasebno predavana disciplina.
Uobičajen i eksplicitan element sadržaja u obrazovanju realizuje se tek u poslednjem desetljeću, posebno u interdisciplinarnim i inovacionim programima. Počinju da se uvode i predaju obuke i kursevi iz oblasti disruptivnih tehnologija, sistemskog razmišljanja i metoda disruptivnog dizajna u školama dizajna, poslovnim i vojnim školama.
U razvijenom svetu dobre škole dizajna širom sveta uče svoje studente disruptivnom razmišljanju, međutim ti metodi se kasnije uvode visoke poslovne škole. To je dovelo do toga da su dizajneri obučeni da okretanjem uobičajene filozofije dizajna naglavačke rade i uspešno žive na pretrpanom tržištu, dok poslovna logika kaska, ali se sve to sustiže i sinhronizuje u hodu.
Kao rezultat toga, obe discipline nisu do kraja harmonizovane. Poslovne škole uče kako da analiziraju, ali ne i kako da stvore ubedljive emocionalne veze sa mušterijama, dok škole dizajna uče kako da dođu do tih veza, ali ne i kako da osiguraju da su komercijalno isplative. Da bi se preživelo i napredovalo u današnjoj poslovnoj klimi, firme moraju imati obe discipline usaglašene i izbrušene.
Trenutno se definišu načini kako da se spoji analitička strogost koja je bila centralni deo poslovne konkurencije poslednjih dvadesetak godina sa fluidnim, intuitivnim procesom dizajniranja. Uspešni lideri, menadžeri, preduzetnici i rizični kapitalisti danas shvataju da transformacija u uspešnu firmu zavisi od ove fuzije.
Tokom obuke za primenu disruptivnog razmišljanja, polaznici se uče da razmišljaju o onome što se obično ignoriše, da obrate pažnju na ono što nije očigledno i da kreiraju revolucionarna rešenja za nekoliko dana ili nedelja, a ne meseci ili godina. Po završetku pitaju se: „Zašto nikada ranije nismo razmišljali o našem poslu i industriji na ovaj način?“
Disruptivno razmišljanje se razvija kroz proces od pet faza u kome treba:
1. Osmisliti disruptivnu hipotezu;
2. Definisati disruptivnu tržišnu priliku;
3. Generisati nekoliko disruptivnih ideja;
4. Oblikovati te ideje u jedno, disruptivno rešenje; i
5. Napravite disruptivnu prezentaciju koja će ubediti interne ili eksterne zainteresovane strane da investiraju ili usvoje ono što ste kreirali.
U definisanju disruptivne – revolucionarne hipoteze neophodno je prihvatiti da:
- Same prilike ne vode do profita ili trajnih promena;
- Priliku treba transformisati u ideju;
- Bilo kakve stare ideje nisu dobre;
- Ideja mora bit revolucionarna, tj. mora da ima moć da utiče i oblikuje ponašanje;
- Ideja mora biti takva da pokreće maštu i inspiriše osećaj mogućnosti;
- Revolucionarne ideje su odlične, ali su samo polovina priče;
- Ako ideju ne možete da učinite izvodljivom, ona ne može da isporuči vrednost;
- Izvodljivost ideje ćete proveriti kako se ona ponaša na ciljnom tržištu;
- Bez testiranja ideje sa potencijalnim kupcima i fantastične ideje propadaju…
Šta je to disruptivna hipoteza?
Disruptivna hipoteza je namerno nerazumna izjava koja usmerava vaše razmišljanje u drugom smeru, suprotnom od uobičajene logike. Pitanje koje obično treba da dopunomo pri formiranju disruptivne hipoteze glasi „Pitam se šta bi se desilo ako bismo...“. Zadak je dopuniti prazni deo pitanja sa onim što je disruptivno, tj što će pobuditi disruptivnu ideju.
Kao primer dopune praznog dela pitanja moglo bi da bude:
- „Šta bi se desilo kada bismo prodavali čarape u setovima od tri, gde nijedna nije uparena?“ ili
- „Šta bi se desilo kada bismo električne instalacije postavili na spoljašnjost zgrade umesto na unutrašnjost?“ itsl.
Iz tako postavljenih pitanja trebalo bi u timu koji provocira disruptivne ideje da iskoči zaključak da je „Najvažniji napredak onaj koji je najmanje predvidljiv.“…
Pri definisanju disruptivnih tržišnih prilika treba voditi računa o sledećem:
- Da li prilika rešava nevidljiv ili potcenjen problem, prave prilike nastaju tamo gde korisnici imaju improvizovana rešenja…
- Da li nova ponuda počinje kao inferiorna po klasičnim merilima, ako ideja pokušava odmah da bude “bolja u svemu”, verovatno je održavajuća inovacija, ne disrupcija…
- Da li cilja novi ili zapostavljeni segment tržišta, disrupcija gotovo nikada ne počinje napadom na glavno tržište, ona počinje na dnu tržišta ili na potpuno novom tržištu…
- Da li menja poslovni model, a ne samo proizvod, disruptivna prilika mora promeniti bar jedan od ovih elemenata: način naplate, distribuciju, strukturu troškova, odnos sa korisnikom…
- Da li postoje tehnološki ili društveni uslovi koji sada prvi put to omogućavaju, mnoge ideje su bile dobre — ali prerane, zato se mora proceniti: zrelost tehnologije, spremnost korisnika regulatorno okruženje…
- Da li etablirani igrači imaju razlog da ignorišu tu priliku, ovo je možda najvažniji indikator, ako veliki igrači žele da vas kopiraju i mogu da vas kopiraju onda to verovatno nije disruptivna prilika…
- Da li ideja ima potencijal da promeni pravila igre, a ne samo rezultate, inkrementalna inovacija
poboljšava performanse unutar postojećih pravila, disrupcija menja sve što se uopšte smatra “dobrim rešenjem”…
Uvek treba generisati nekoliko disruptivnih ideja zbog toga što je nemoguće unapred znati koja će od njih preživeti kontakt sa realnošću i
- Što je većina “disruptivnih” ideja u početku pogrešna;
- Da bi se izbegla kognitivna pristrasnost i vezivanje za jednu ideju;
- Što disruptivna ideja često izgleda najlošije na početku;
- Što disrupcija dolazi iz različitih pravaca, ne iz jednog;
- Što se disruptivno razmišljanje trenira kroz kontrast;
- Što tržište i tehnologija brzo menjaju kontekst;
- Što kombinacija ideja često stvara pravu disrupciju…
Da bi ubediti interne ili eksterne zainteresovane strane da investiraju ili usvoje ono što ste kreirali, dobra disruptivna prezentacija nije samo prezentacija o disruptivnoj ideji — ona sama mora biti disruptivna po formi, strukturi i poruci te mora:
- Početi sa problemom koji publika pogrešno razume;
- Napasti status quo pre nego što predstavite rešenje;
- Prikazati novu logiku tržišta, ne samo novi proizvod;
- Koristiti kontrast: “stari svet, naspram novi svet”;
- Biti bez previše tehničkih detalja;
- Pokazati zašto veliki igrači neće ili ne mogu da vas kopiraju;
- Biti okončana slikom budućnosti, ne funkcijama proizvoda…
Problemi disruptivnih projekata
U disruptivnim projektima je normalno da nešto krene po zlu, čak i kada su sve faze urađene „po pravilima“. Statistički gledano, većina inovacija i dalje ne uspe — neke studije navode da i do 80–90% novih proizvoda propadne u prvoj godini na tržištu.
To ne znači da je proces bio loš — već da je disruptivni proces po prirodi visokorizičan.
Šta je paradoks disruptivnog procesa
Disruptivna ideja mora biti:
- dovoljno radikalna da promeni tržište, ali istovremeno
- dovoljno razumljiva i prihvatljiva da je tržište usvoji.
Ako je previše radikalna → tržište je odbacuje!
Ako je premalo radikalna → ne stvara disrupciju!
To je najteža ravnoteža u celom procesu.
Najveći problemi prističu upravo iz ovog paradoksa disruptivnog procesa.
Gde najčešće dolazi do sloma i zašto:
1. Ideja je dobra, ali tržište nije spremno za nju. Ovo je klasična greška disruptora, jer inovacija je ispred svog vremena;
2. Organizacija sabotira sopstvenu inovaciju, jer disruptivna ideja ugrožava postojeći biznis model. Zbog toga dolazi do pasivnog otpora, usporavanja ili do preusmeravanja resursa;
3. Tehnologija radi – ali poslovni model ne. Disrupcija nije samo proizvod nego novi način zarađivanja. Ako to nije rešeno, projekat izgleda uspešno dok troši novac, ali ne generiše prihod, što je razlog zašto mnoge tehnološki briljantne inovacije nestanu;
4. Prevelika disruptivnost stvara otpor tržišta. Disruptivna ideja može biti previše radikalna, komplikovana ili previše rizična za kupca. A kupci često ne žele revoluciju — žele inkrementalno poboljšanje. (najočitiji primer prelaska sa jednosmerne struje na naizmeničnu ili prelaz sa jedrenjaka na motorni pogon)
5. Pogrešna interpretacija validacije. Tokom faza razvoja često se dešava da tim testira ideju na pogrešnoj ciljnoj grupi te se entuzijazam ranih korisnika pogrešno tumači kao tržišna potražnja. To je čuvena zamka: “Pilot uspeo – tržište propalo.”
6. Ideja je dobra ali se posmatra pogrešni problem, oslanili smo se na pretpostavke umesto na realne podatke, foksirali smo se na postojećim korisnicima umesto na “ne-korisnicima” jer su oni ključni za disruptivne ideje. Tipičan sindro pojave je što svi u timu “već znaju” problem, nema terenskog istraživanja, podaci dolaze samo iz internih ili nepouzdanih izvora.
7. Distruptivni tim razvija rešenje koje je tehnički dobro, ali tržišno irelevantno, ima nizak nivo disruptivnosti.
8. Napravljeno više radikalnih koncepata, koji menjaju pravila igre. Tada tim uglavnom prerano odbacuje radikalne ideje, priklanja se hijerarhija, a ne kreativnost i generiše previše sličnih ideja. To je uzrok da sve ideje liče na postojeće proizvode, gubi se disruptivni potencijal i proces sklizne u standardni razvoj proizvoda.
9. Donose se velike investicione odluke na osnovu lažno pozitivnih rezultata. Ovo je jedna od najčešćih tačaka propasti disruptivnih projekata. Testiraju se pogrešne pretpostavke, ili su testovi previše “sterilni” ili organizacija ignoriše negativne signale sa tržišta ili je pilot projekat rađen i validiran samo sa “prijateljskim” korisnicima. Posledica, donose se velike investicione odluke na osnovu lažno pozitivnih rezultata. Ovo je jedna od najčešćih tačaka propasti disruptivnih projekata…
Studirajući gore izlagani materijal, odjednom mi se upalila sijalica.
Primer neuspešnog disruptivnog projekta
SAD gubi svoje prednosti hegemona polako, al sigurno u dugom nizu godina. Najbogatija zemlja postala je prezadužena preko svake mere. Dug se enormno uvećava. Sa svih strana predviđa se bankrot. Glavni oslonac hegemonije i takvog ponašanja leži u petrodolaru. Veći broj zemalja oslobađa se trgovine i obračuna u petro-dolarima. Temelji hegemona se tresu, izmiče bezbrižno štampanje dolara. SAD sa svojim državnim aparatom donosi odluku o spašavanju petro-dolara. Treba držati pod kontrolom više od 50% svetske proizvodnje nafte i petro-dolar i SAD su spašene.
Kreće disruptivni projekat visokog rizika. Opipava se puls sveta na aspiraciju prema Grenladu, deluje se munjevito sa čiste pozicije sile, sve svetske dugovladajuće norme bacaju se pod noge, svet zbunjen, nema značajno obeshrabrujućih reakcija, situacija bezbedna, početak projekta potvrđen na osnovu lažnog pozitivnog rezultata.
Ulazi se u verifikaciju pilot programa, ovladavanja Venecuelanskom naftom. Ako se ovlada sirovom naftom Venecuele, dostiže se oko 50% kontrole svetske produkcije sirove nafte. Disruptivni projekat izvodi se hirurški precizno i filmskom brzinom. Validacija projekta izvedena, pokazala je savršene rezulte. Projekat potvrdio da je validan i da menja pravila igre. Odgovor, međunarodne zajednice i UN, bez presedana krezub. Koalicioni parneri iz NATO-a skoro pa nemi.
Nadaju se SAD, sa Iranskom naftom, kontrola sirove nafte od strane SAD prešla bi 60 %, evro dolar bi bio spašen, hegemon bi ostao hegemon…
Neverovatno, možda umišljam, al da se ovako poklopi teorija pokretanja disruptivnih projekata i ponašanja i Trampovi potezi na svetskoj političkoj sceni, kako je napisano u dve knjige, Desruptive thinking, T D Jakes i DISRUPT od Juke Vilijemsa, ne može čovek, a da ne veruje. Poznato je da se disruptivna tehnologija primenjuje u raznim delovima poslovnih sistema, od glume, književnih pravaca, sporta, privrednih delatnosti, pa i organizovanju država.
Razmišljao sam od kud Tramp vuče ove poteze, kako mu je sve ovo palo na pamet, ima oko sebe pametne ljude...al otkud mu sve ovo. Nisam imao materijala ni znanja u svojoj glavi da to sve provalim, kako kažu danas popularno deca, ali pri prevođenju navedene druge knjige odjednom mi se upalila sijalica, pa to je komplet izloženo u ove dve knjige.
Saveti za uspeh po starim metodama ne mogu da daju skore rezultate za SAD. Zato se izvode disruptivni potezi. Običan svet Trampa tumači kao čoveka koji je odlepio ili koji je kockar po prirodi, a on ustvari vodi programirane poteze.
Disruptivno razmišljanje podstiče holistički pristup koji gleda dalje od ustaljenih normi i traži transformativna rešenja, udaljena od uobičajenih pravaca. Da li su ona uvek uspešna i delotvorana, ne, ali konkurenti (u ovom slučaju države) stoje, pokušavaju da se snađu, inicijator dobija vreme za sprovođenje ključne akcije u prepadu.
Sve države i vlade grozničavo rade da prate i po mogućnosti preduprede negativne ishode, ali šanse su im male dirigentska palica je u rukama Trampa, treba očekivati realizaciju glavnog programa, u toku je realizacija glavnog udar ili kako Sremci kažu glavno zalamanje.
Nije lako ni pokretaču disruptivnog ponašanja, a ni pratiocima, svi su sluđeni. Pokretač je na nogama ima prednost, zlo nastaje ako disruptivna ideja bude provaljena blagovremeno ili ako omane. Tada nastaju u sistemima strašni lomovi ili se pokreće ozbiljniji dugotrajni rat. Međutim vladaoci-eksponenti vladaoca- političari izvan SAD kasne, inertni su, Tramp je bio velikoj prednosti, samo pre 15 dana.
Po teoriji disruptivnosti sada kada ovo pišem prošli smo centar događanja u trenutku kada je osporen statusa kvo u međunarodnom ekonomskom i pravnom delu kroz disruptivno razmišljanje:
- Suspendovane su UN,
- Formiraju se nova mirovna tela,
- Venecuela je razbucana, preti se Kubi i Kolumbiji,
- Iran je zaustavio hegemona, nije mu dozvolio da bude pobeđen,
- Vruć krompir, Ukraina, uvaljen je Evropi u ruke,
- Nemci se kaju i razmišljaju da se okrenu Rusiji,
- Svi su sluđeni...
Glavni potez, pokušaj da se porazi Iran je u toku, koji bi hegemonu trebalo da obezbedi i dalje čelnu poziciju i život na grbači celog sveta. Velika igra je u pitanju, neće valjajti ako hegemon uspe, ali i ako ne uspe, tj bude li provaljen, a provaljen, u oba slučaja sleduje rat. Ali ako hegemon ne uspe, ceo svet je u opasnosti, rat će biti nepredvidiv i razarajući.
Disruptivni projekat prema Iranu je stao, zaglavio se u planiranoj brzini izvođenja. Hrabri Iranski narod, bar kako mi se sada čini ima sve šanse da istraje. Međutim, ima Iran veliki problem, Izrael koalicioni partner SAD ima takođe atomsko oružje, a sada je zajedno sa SAD u velikom sosu, tako da Iranu prete dve atomske sile, koje nemaju kočnica u svojoj megalomaniji.
Hegemon je sprovodeći u praksu teoriju disrupcije:
- Sproveo u delo istraživanje i delimičnu validaciju zaposedanja novih teritorija,
- Pomerio sve granice preko onoga što je do juče bilo nepomerljivo,
- Osporava NATO i njegov smisao postojanja, a perjanica je tog saveza,
- Ruši sve tradicionalne vrednosti i mudrosti,
- Kada više igrača prihvati disruptivno razmišljanje, to dovodi do povećanja haosa, hegemonu cena raste, na sreću to je zastalo,
- Vođa projekta destrukcije non stop mora da balansira, važno je postići ravnotežu između pažljive analize i preuzimanja rizika, a rizici su skoro postali nepodnošljivi,
- Uvode se carine, pa se za dva dana od toga odustaje, ublažavaju se sankcije Rusiji, “saveznici” iz Evropa ostaje bez energenata,
- Zemlje pratioci, sateliti, saveznici i protivnici oklevaju u osporavanju status qvo, predložene nove ideje zbog straha od neuspeha i nedostatka podrške svojih parlamenata, nalaze se na brisanom prostoru...
- U toku izvođenja projekta disrupcije u Iranu, menjaju se ciljevi, to je neoboriv signal da je projekat pred gašenjem i neospehom,
- Strah od osude ili odmazde počine da se javlja u uzburkanoj atmosferi, hegemon kalkuliše i izvrdava i sve je manje silan, povlači ratne brodove dalje od Irana, presreće i pleni tankere, širi strah...
- Pojedinci skloniji riziku i nerevolucionarnom razmišljanju se množe, Francuzi se najpre pridružuju u zapleni tankera, pa se povlače, hegemon nezna šta radi...
- Očekivalo se da građani u SAD kako sve više sagledavaju da njihovi lideri usmeravaju državu na staze slave i imperijalizma, da će se sve više pridruživati rukovodstvu i da će se stvariti uslovi za uspešnu masovnu mobilizaciju, za ratna dejstva, ali stvari se počinju odvijati u suprotnom pravcu...
- Na delu su Hakatoni, tj intenzivni događaji na kojima timovi stručnjaka sarađuju na razvoju softverskih ili hardverskih rešenja u ograničenom vremenu, jer sve nije do kraja razvijeno i predviđeno u disruptivnoj tehnologiji...
- Obična pučina – narod, počinje da ne prihvata proces svesnog odbacivanja ili preispitivanja naučenih mentalnih filtera, hegemonu se zatvaraju sva moguća vrata…
- Ustaljena razmišljanja i održanje statusa quo se dovodi u pitanje, a disruptivno razmišljanje ga nadilazi ili uništava za radikalne inovacije koje donosi…
- Najveći problem za SAD je što je ušla u primenu disruptivnih tehnika kada je priteran u ćošak, što podiže verovatnoću neuspeha disruptivnog projekta i upotrebe radikalnog rata…možda i grešim, možda je sve isplanirano do detalja,
- Škole dizajna, poslovne škole, vojne škole u SAD uče svoje polaznike disruptivnom razmišljanju, tj nije ono palo sa neba,
- Proces kreativnosti i inoviranja počinje prilično dobro u svim državama kada to gura rukovodstvo, ali vremenom se gubi zamah i motivacija. Ovo je posebno tačno u veoma uspešnim državama, što SAD ovoga momenta i nije. Kao rezultat toga, umesto da stimulišu inovacije, oni ih na kraju guše, a do „kreativne destrukcije“ se i ne stiže, što je fundamentalno, dovodeći u pitanje svoje najveće dostignuće, udar koji su izveli, a nisu realizovali početne ciljeve. Kako hegemon u tome nije uspe potpuno je sluđen, za očekivati je uptrebu još veće sile protiv Irana, jer hegemon ne sme biti poražen…
Ideje potrošene, doterani su do zida i kako Sremci kažu, hegemon vrši opasno zalamanje, ali tako da ga je teško pratiti, distanca koju je napravo oko sebe se topi, kolalicioni partneri mu se ne pridružuju, prostora za predah i oporavak skoro da nema, pokušaj zadržavanja pozicija hegemona izmiče.
I da vas više ne davim, ovaj kliše-sistem-tehnologija ista je i u pozorištu, i u književnosti, i u preduzeću i u školi, pa na kraju i u državi.
Ovaj deo članka o disruptivnom projektu SAD i tipičnim problemima koji ga prate, a slični su na svim projektima disruptivnog tipa, pišem 21.03.2026. Vreme će pokazati da li sam bio u pravu. Iz izloženog se može zaključiti da ovaj disruptivni projekat nije poštovao principe iznete u knjigama Desruptive thinking, T D Jakes i DISRUPT od Juke Vilijemsa, a pisane su u SAD. Napravljen je očito na brzinu i neozbiljno, sa lošim ulaznim podacima za projekat, te mora da bude neuspešan!
Kraj posta-članka 111
Komentari
Još nema odobrenih komentara. Pošalji prvi komentar.