Design Thinking, prevodi se kao dizajnersko razmišljanje ili dizajnersko promišljanje i predstavlja relativno novi pristup rešavanju problema, koji pokušava da u različitim fazama razvojnog procesa implementira metode koje dizajneri koriste u svom radu. Dizajnersko razmišljanje danas sve više osvaja poslovni svet, primenjuje se u organizacijama iz različitih delatnosti, izučava se u brojnim poslovnim školama, a različita tumačenja i interpretacije ovog koncepta i dalje su prisutne. Dizajnersko razmišljanje kombinuje kreativne i analitičke pristupe i zahteva saradnju između različitih disciplina – metode iz inženjeringa i dizajna kombinuje sa idejama iz umetnosti, alatima iz društvenih nauka i tehnikama iz poslovnog sveta.
Design Thinking metoda je veoma dobra i preporučena tehnika za početni razvoj koncepta ili u ranim fazama kreativnih ideja i inovativnih aktivnosti na proizvodima, uslugama i procesima. Dakle, daje dobre rezultate pre nego što se krene u izradu pravog prototipa ili detaljniji razvoj, tj posebno je jaka u tom ranom, nejasnom (mutnom) i kreativnom delu procesa.
Standardni model Design Thinking-a čini (Empatija → Definisanje problema → Generisanje ideja → Razvoj koncepta → Testiranje) je iterativan, a za početni razvoj koncepta najvažnije su prve tri faze:
- Empatija) - Duboko razumevanje korisnika/klijenta kroz intervjue, posmatranje, personalizaciju, što sprečava da se rešava pogrešan problem;
- Definicija problema) - Formulisanje problema na osnovu uvida je ključno za fokus i rad tima;
- Generisanje ideja - Brainstorming, mapiranje mišljenja i druge tehnike za stvaranje što više ideja pre otpočinjanja njihovog ozbiljnog rešavanja.
Izrada prototipa i Testiranje dolaze posle razvoja koncepta (skice na papiru, trodimenzionalne skice, analitički modeli, digitalni modeli, 3 D štampa, modeli od kartona, gipsa, otvrdle pene, drveta…) koji su jeftini i brzi, a služe upravo za preispitivanje i validaciju koncepta pre nego što se ulože vreme i novac u pravi prototip.
Dakle, design thinking je idealan za fazu pre izrade tehnički definisanog prototipa, jer pomaže da se brzo filtriraju loše ideje i da se usmerite na one koje zaista rešavaju korisnički problem.
Šta je zapravo design thinking
U literaturi se design thinking opisuje kao kombinacija racionalnog i intuitivnog načina razmišljanja, sa snažnim fokusom na korisnika, empatiju i iterativnu izradu nepotpunih prototipova. Koncipiran je da smanji neizvesnost u ranim fazama tako što korisnike uključuje vrlo rano i omogućava brzo testiranje pretpostavki kroz cikluse razvoja koncepta i prvih približenja prototipu i realnim povratnim informacijama.
Proces je namerno fleksibilan i nelinearan: timovi se vraćaju na empatiju, redefinisanje problema, generisanje ideja, razvoj koncepa, testiranje – onoliko puta koliko je moguće i potrebno da se dođe do rešenja koje je istovremeno poželjno za korisnika, tehnološki izvodljivo i ekonomski održivo. Zato se često opisuje više kao “način razmišljanja” nego kao strogo propisana procedura.
Tipične zamerke
Istraživači i praktičari ukazuju da je savremeni diskurs o design thinkingu često previše opšt, pretenciozan i nedovoljno empirijski utemeljen – od njega se ponekad pravi “čarobni ključ” za sve vrste problema. Posebno se kritikuje mešanje samog “načina razmišljanja” sa celokupnom praksom dizajniranja, pa ostaje nejasno kada i zašto zaista doprinosi inovacijama.
Još jedna zamerka je da se design thinking često poistovećuje sa setom radionica i alata bez ozbiljne integracije sa domenskim znanjem, inženjeringom i strategijom – što ga u praksi svodi na “razigranu” fasadu. Tada dizajneri ili vođe procesa u timu imaju ekspertizu u procesu, ali ne nužno u specifičnom problemu‑domenu, pa je put do realnog, tehnički validnog rešenja drugačiji od klasičnog oslanjanja na duboko stručno znanje.
Postoji relativno čvrst konsenzus da pristupi zasnovani na design thinking-u više podstiču inkrementalnu inovaciju, unapređenja postojećih proizvoda i poboljšanje korisničkog iskustva, nego radikalne tehnološke skokove. Kod dugotrajnih, tehnologijom pogonjenih projekata (R&D koji traje godinama, kompleksni sistemi, regulisana industrija), kritičari ističu da su “tehnološki impulsi” pristupi nužni jer korisnici često ne mogu ni da anticipiraju mogućnosti nove tehnologije.
Međutim, neosporno je da je metodologija design thinkig-a doživela uzlet i značajnu primenu u IT industriji.
To znači da design thinking sam po sebi nije dovoljan da vodi razvoj vrhinskih tehnoloških novina; on može kvalitetno osvetliti korisničku perspektivu, ali ne zamenjuje sistemsko inženjerstvo, modeliranje, formalnu verifikaciju, TRIZ analizu kontradikcija ili duboku ekspertizu u domenima kao što su elektronika, farmacija, mašinstvo. U praksi, ako se design thinking koristi kao centralna metodologija za ovakve projekte, postoje realni rizici: produžavanje procesa, povećanje troškova i fokus na radionice bez opipljivog napretka u tehničkoj realizaciji.
S druge strane, postoje primene design thinkinga baš u složenim industrijskim okruženjima (npr. inovacioni projekti u automobilskoj industriji) gde je korišćen za razumevanje problema u proizvodnji, otkrivanje skrivenih potreba i generisanje inovativnih koncepata koji se potom dalje tehnički razrađuju klasičnim inženjerskim metodama. U tim primerima, design thinking je korišćen kao faza početka inoviranja, razumevanje konteksta, korisnika, operatera i prepoznavanje ključnih stvari pre nego što kreću višegodišnji razvoj i detaljno projektovanje.
U literaturi se naglašava da je design thinking prilagodljiv: organizacije ga mogu implementirati u postojeće procese, a ne nužno gurati školski u svakoj situaciji. Ako se primeni tako – kao dopuna, može značajno smanjiti rizike pogrešne definicije problema i pomoći da se složeni sistemi projektuju sa boljim korisničkim iskustvom, čak i kada se tehnička srž razvija na potpuno drugim principima.
Timovi za izvođenje design thinking-a
Izvođenje design thinking-a bilo u razvoju ili inoviranju proizvoda, usluga ili procesa, poverava se stalnim ili timovima formiranim na ad-hock bazi?
U velikim i uspešnim organizacijama mnogo je češći kombinovani pristup. To je ujedno i preporuka koja je u skladu sa savremenim upravljanjem inovacijama (uključujući principe iz serije ISO 56000).
U malim preduzećima najčešće Design Thinking uskače u pomoć ad hoc timova, dok u srednje veličine preduzećima sa ad hoc timovima kombinovanim sa nekoliko stalnih profesionalaca pomagača.
Ad hoc timovi
Kada se pojavi potreba da se razvije novi proizvod ili unapredi usluga, formira se multidisciplinarni tim koji obično čine predstavnici: razvoja, marketinga, prodaje, proizvodnje, kvaliteta, nabavke, servisa, IT-a (ako je potrebno), finansija (po potrebi), a veoma često i predstavnici korisnika ili kupaca.
Takav tim radi dok traje konkretan projekat, a zatim se raspušta. To je danas najrasprostranjeniji model.
Stalni Design Thinking tim
Veoma velike organizacije često imaju mali stalni tim od, na primer, 3 do 10 stručnjaka, koji se često naziva tim za kreativnost i inovativnost.
Njihov posao nije da sami razvijaju proizvode, već da: organizuju radionice, obučavaju zaposlene, pripremaju metode i alate, vode i pomažu radionicama, pomažu projektnim timovima, održavaju standarde rada, razvijaju kulturu usmerenu na korisnika. Oni su uglavnom interni eksperti i pomagači izrasli uz posao i najčešće vezani za odelenja-organizacione celine razvoja, težišno se brinu o kreativnosti, inovativnosti i design thinkig-u.
Hibridni model
Ovaj model danas koriste mnoge velike organizacije i smatra se najuspešnijim. Karakteriše ga mali stalni tim stručnjaka za Design Thinking i veliki broj projektnih (ad hoc) timova.
Stalni tim obezbeđuje metodologiju, dok projektni tim donosi stručno znanje o proizvodu ili usluzi.
Na taj način se spajaju metodološka ekspertiza i ekspertiza iz konkretne oblasti. Članovi da hoc timova nisu stručnjaci samo iz razvoja, nego obično uključuju: projektantante ili konstruktore, tehnologe, predstavnike proizvodnje, predstavnike kvaliteta, ljude iz marketinga, prodaje, servisa, korisničke podrške, predstavnike kupca, po potrebi dobavljače, i spoljnje stručnjake sa fakulteta i naučnih istituta. Takav sastav im omogućava da se problem sagleda iz više uglova.
U industrijama poput vazduhoplovstva, auto-industrije, farmacije ili razvoja medicinskih uređaja, ad hoc timovi su praktično neizbežni, jer nijedan stalni tim ne može imati sva potrebna specijalistička znanja. Međutim, često postoji stalna funkcija ili centar izvrsnosti koji razvija metodologiju, obučava zaposlene i pruža podršku projektnim timovima.
Sve napred navedeno o timovima za kreativnost, inovativnost i design thiking, uzmite sa rezervom, jer su navedena rešenja okvirna i značajno se razlikuju od organizacije do organizacije.
Design thinking i procedure
U zrelim i dobro organizovanim kompanijama design thinking ne zamenjuje procedure, već se odvija u okviru procedura ili uz njihovu podršku.
To je jedna od najčešćih zabluda. Mnogi tekstovi o Design Thinkingu, naročito oni namenjeni startupovima, ostavljaju utisak da je reč o potpuno slobodnom i neformalnom procesu. U velikim kompanijama to gotovo nikada nije slučaj.
U organizovanim kompanijama najčešće postoje najmanje tri grupe procedura.
- Procedure za upravljanje projektima koje definišu: kako se pokreće projekat, ko odobrava projekat, ko imenuje tim, odgovornosti članova, način izveštavanja, upravljanje rizicima, donošenje odluka, kao i design thinking radionice koje predstavljaju samo jednu od aktivnosti unutar projekta.
- Procedure za projektovanje i razvoj proizvoda ili usluga koje obično obuhvataju: prikupljanje zahteva korisnika, razvoj koncepta, ocenu izvodljivosti, projektovanje, verifikaciju, validaciju, izradu prototipova, protipske partije, pilot-primenu ili nulte serije, lansiranje na tržište ili u proizvodnju.
Prepoznajete da je to oblast koju pokriva primena zahteva 8.3 standarda ISO 9001, a design thinking se najčešće koristi u početnim fazama: razumevanje korisnika, definisanje problema, generisanje ideja, aktivnosti koncepta razvoja, ranih – početnih prototipova i njihova prva testiranja.
- Procedure za rad timova
Velike organizacije često imaju dokumente koji uređuju: formiranje timova, uloge članova tima, metod vođenja radionica, donošenje odluka, dokumentovanje rezultata, upravljanje konfliktima, završetak rada tima.
Ako se Design Thinking često koristi, organizacije ponekad imaju i posebno uputstvo za izvođenje Design Thinking radionica, koje su ugrađene u procedure razvoja.
Procedure su važne da bi se kanalisao rad, da svaki tim neradi na svoj način, da rezultati budu uporedivi, da ideje budu dokumentovane, da odgovornost bude jasno definisana i da stignu do faze realizacije.
Pripremljene procedure ne treba da sputavaju kreativnost, one treba da obezbede da se kreativni rad odvija sistematično, da su odgovornosti jasne i da se obećavajuće ideje ne izgube.
Prednosti i mane Design Thinking metodologije
Design Thinking metodologija donosi inovativan, humanocentrični pristup (polazi od realnih potreba, iskustava, ograničenja i motivacije ljudi) u rešavanju problema u razvoju proizvoda i usluga, ali ima i ograničenja.
Prednosti
- Podstiče kreativnost inovativnost i empatiju prema korisniku, što rezultira rešenjima prilagođenim stvarnim potrebama i povećanom lojalnošću kupaca;
- Korisnički centriran pristup - Sprečava "izmišljanje" rešenja iz glave tima i fokusira se na stvarne potrebe i probleme korisnika;
- Smanjuje rizik - Rano otkriva da li je koncept dobar, pa se izbegavaju skupe greške kasnije;
- Štedi vreme i troškove kroz iterativno testiranje koncepta razvoja i nekompletnih prototipova, omogućavajući brzo učenje iz grešaka i visoko vraćanje ulaganja;
- Povećava timsku saradnju i inovacije širom organizacije, spajajući divergentno (mnogo ideja) i konvergentno razmišljanje (selektovanje), dajući bolje i kreativnije koncepte uz kvalitetnija rešenja;
- Iterativano i fleksibilano — Može se vraćati nazad ako se uvidi da je pogrešno definisan problem;
- Timski rad — Dobro uključuje različite delove poslovnog sistema (dizajn, biznis, tehnologija, korisnici)…
Mane, Design Thinkig:
- Može biti previše maglovit i otvoren ako tim nema disciplinu, može se zaglaviti u beskrajnom brainstormingu bez jasnog ishoda, tj nije linearan proces, što može dovesti do dužeg trajanja i poteškoća u predvidanju vremenskih okvira i budžeta;
- Zahteva vreme i visok nivo empatije, kreativnosti i otvorenosti, što nije prirodno za sve timove i može biti izazovno u rigidnim strukturama;
- Manje je efikasan za dobro definisane tehničke probleme gde su potrebne precizne analize umesto intuitivnog istraživanja;
- Potpuno je neefikasan u nepoznatim ili tehnički veoma kompleksnim oblastima (npr. duboka tehnologija gde korisnički uvidi nisu dovoljni, treba i naučno/stručno znanje).
- Nije zamena za tehničku validaciju (studije izvodljivosti) ili poslovnu analizu — treba ga kombinovati sa kompletnijim alatima...
Zaključak: Design Thinking je odlična tehnika za fazu razvoja koncepta, jedna od najboljih za preispitivanje koncepta pre prototipa koje polazi od realnih potreba, iskustava, ograničenja i motivacije ljudi. Daje strukturu haosu na početku i značajno povećava šanse da koncept bude uspešan. Nije savršen sam po sebi, pa ga najčešće kombinuj sa drugim metodama zavisno od konteksta projekta.
Kod nas je objavljena zanimvljiva i upotrebljiva knjiga Design thinkig, od autora Marka Jeftića i Milovana Đekića, koja se nalazi u knjižarama i doživela je više izdanja.
Kraj posta – članka 110.
Komentari
Još nema odobrenih komentara. Pošalji prvi komentar.