Pokušaću kroz ovaj post-članak da prizemljim održivost, i kao temu izvučem iz strategije, ESG (ekološke, društvene i upravljačke metrike), izveštaja ili opštih izjava rukovodstva, u realan svet, operativnog rada na održivosti kroz projektovanje i razvoj proizvoda/usluge i unapređivanje poslovnog sistema. U daljem tekstu “projektovanje i razvoj proizvoda/usluge” navodićemo skraćenicom “PiR p/u”.
Ako realno posmatramo, iako održivost dotiče sve svere poslovanja u jednoj firmi, za sada ću se u ovom postu-članku ograničiti samo na razmatranja vezano za PiR p/u i unapređiivanje u poslovnom sistemu. Na taj način ću tretirati održivost nekompletno, umanjujući njenu zahtevnost, da bi se moglo koliko toliko u ovom kratkom tekstu, predstaviti od čega treba početi ili kako nastaviti vođenje poslovanja sistematičnijim držanjem u fokusu i održivosti. Za kompletniji tretman održivosti, potrebno je verovatno napisati ozbiljniju knjigu, a ne održivost tretirati ovako parcijalno kroz postove-članke ovoga sajta.
Zbog čega nesmemo zanemaritivati održivost?
Iz knjge Peta disciplina, Pitera. M. Senge (koja je davno prevedena na naš jezik, ali je i danas bestseler) ponovićemo primer, iz posta – članka 305, šta nebriga o održivosti prouzrokuje tokom vremena.
Trećina kompanija sa liste Fortune 500 iz 1970. godine prestala da postoji do 1983.
Firme koje se nađu na listama magazina Fortune (najpoznatije su Fortune 500 za SAD i Fortune Global 500 za svet) prvenstveno karakteriše ogroman obim prihoda, ali i specifičan profil poslovanja koji ih razlikuje od ostalih kompanija.
Dakle, radilo se o najboljim firmama tog vremena, koje su raspolagale sa najvećim kapitalom i po mnogim karakteristikama bile sami vrh poslovanja u svetu. I šta se desilo? Omanule su u vođenju sopstvenih biznisa u nečemu vezanom za održivost. Trćina ih je nestalo sa liste za trinaest godina. Dakle nema opuštanja!
Da bi se jednog dana pridružili firmama sa liste Fortune i da bi održivost sistematski tretirali u razvoju svojih poslovnih sistema, elemente održivosti poslovnog sistema treba ugraditi direktno u procedure, uputstva i instrukcije PiR p/u, a ne ostaviti ih samo u strategiji, ESG izveštaju ili opštoj izjavi rukovodstva. U suprotnom održivost ostaje deklarativna: o njoj se govori na nivou ciljeva, ali se ne odlučuje tamo gde se stvarno oblikuju budući troškovi, rizici, prihodi, zavisnosti i uticaji sistema.
ISO 14001 upravo polazi od životnog ciklusa proizvoda ili usluge — od sirovina i dizajna, preko proizvodnje, transporta i korišćenja, do kraja životnog veka — i zahteva da se relevantni zahtevi uzmu u obzir u dizajnu i razvoju. Pri tome nije nužno za svaki projekat raditi kompletnu LCA analizu (analiza životnog ciklusa od od ekstrakcije sirovina do konačnog odlaganja), dovoljno je sistematski razmotriti faze nad kojima organizacija ima kontrolu ili uticaj.
Gde ugraditi održivost u PiR p/u?
Da bi se održivost počela sistematski razmatrati, o njoj nakon menadžmenta, najpre moraju razmišljati dizajneri p/u i tehnologije izrade/pripremanja p/u kroz:
- Planiranje PiR p/u,
- Ulazne zahteve za PiR p/u,
- Preispitivanje - vaidacija ulaznih zahteva po održivosti
- Verifikacije PiR svih faza razvoja p/u i tehnologija i
- Validacije PiR svih faza razvoja p/u i tehnologija.
Održivost u planovima PiR p/u
Najefikasniji trenutak da se održivost ugradi u sistem je momenat kada se priprema plan PiR p/u. Integracija održivosti u faze planiranja, PiR (često nazvana Eko-dizajn ili Dizajna za održivost) omogućava da se ekološki i socijalni aspekti tretiraju kao sastavni deo ključnih tehničkih zahteva, a ne kao naknadna razmišljanja.
Evo kako se to konkretno može izvesti kroz planove i dokumentaciju:
1. Integracija u fazu definisanja zahteva (Product Requirements)
U tehničkim specifikacijama proizvoda (konstrukciona – dizajn, tehnološka i kontrolna) dokumentacija, pored funkcionalnih i finansijskih zahteva, eksplicitno se dodaju kriterijumi održivosti.
- Konkretno u planu: Definišite metrike kao što su „maksimalna potrošnja energije u “pasivnom stanju”, „procenat recikliranih materijala" ili npr. „mogućnost rastavljanja proizvoda za manje od 5 minuta".
- Metodologija: Koristi se pristup gde se održivost integriše u QFD (Razvoj funkcije kvaliteta) matrice, čime se kriterijumi poput „niskog uticaja na životnu sredinu" direktno povezuju sa dizajnerskim promenljivama.
2. Dizajniranje celog životnog ciklusa (Life Cycle Thinking)
Planovi razvoja treba da obuhvate analizu svih faza životnog ciklusa (kada je primereno), jer se smatra da se do 80% uticaja proizvoda na životnu sredinu određuje upravo u fazi dizajna.
- Šta planirati: Umesto fokusa samo na proizvodnju, plan treba da definiše kako će se proizvod ponašati pri kraju upotrebe (npr. dizajn za reciklažu, remont ili ponovnu upotrebu komponenti).
- Materijali: U planove se unose obaveze korišćenja monomaterijala, izbegavanja toksičnih supstanci i maksimiziranja učešća reciklata kako bi se olakšalo zatvaranje kruga materijala.
3. Upravljanje procesom i akcioni planovi
Razvoj proizvoda se može voditi kroz strukturirane akcione planove za održivi razvoj koji uključuju konkretne korake implementacije.
- Organizacija: Formiranje tima za održivi razvoj, pa čak i imenovanje „zaštitnika" održivosti unutar projektnog tima.
- Provera: Uvođenje redovnih internih revizija (npr. na svakih 3 godine) koje procenjuju ekološki profil proizvoda i usklađenost sa definisanim ciljevima.
- Inovacije: Identifikovanje ključnih tačaka u lancu vrednosti gde se mogu primeniti eko-inovacije, poput smanjenja otpada ili razvoja novih procesa iz recikliranih materijala.
4. Poslovni sistem i regulativa (EU Green Deal- Zeleni plan)
Na nivou poslovnog sistema, ovo je postalo i regulatorni imperativ. Evropski „Zeleni plan" (Green Deal) i predlozi za „održive proizvode kao standard" zahtevaju da kompanije dokažu da su njihovi proizvodi dizajnirani da budu trajniji, popravljivi i reciklabilni.
- Strateška korist: Kompanije koje rano usvoje ove standarde u svojim planovima razvoja izbegavaju buduće troškove prilagođavanja regulativi i grade reputaciju odgovornog partnera.
- Cirkularni modeli: Planovi mogu naglasiti prelazak sa linearne prodaje na cirkularne poslovne modele (npr. iznajmljivanje umesto prodaje, servisiranje umesto zamene), što direktno utiče na dizajn proizvoda.
Dakle, kroz plansku dokumentaciju možete formalizovati održivost tako što ćete je tretirati kao jedan od ključni parametar kvaliteta (uz cenu i performanse), čime se obezbeđuje da ona bude sastavni deo procesa donošenja odluka od samog početka.
Održivost u Ulaznim zahtevima za PiR
U ulaznim zahtevima za proizvod, tehnologiju ili uslugu trebalo bi, pored funkcionalnih, tehničkih i korisničkih zahteva, eksplicitno definisati i zahteve održivosti:
- očekivani životni vek, pouzdanost i mogućnost održavanja;
- ukupni trošak životnog ciklusa, a ne samo početnu cenu;
- potrošnju energije, materijala, vode i drugih resursa;
- mogućnost popravke, nadogradnje, ponovne upotrebe i reciklaže;
- zavisnost od kritičnih dobavljača, materijala, tehnologija ili pojedinaca;
- bezbednost, zdravlje, ergonomiju, pristupačnost i zaštitu podataka;
- regulatorne i ugovorne zahteve;
- uticaj na korisnike, zaposlene, dobavljače i druge zainteresovane strane;
- usklađenost sa poslovnim modelom, profitabilnošću i dugoročnom strategijom;
- rizike zastarevanja, prekida snabdevanja i promena tehnologije.
Važno je da zahtev ne glasi samo: „Rešenje treba da bude održivo.“ To je previše neodređeno.
Bolje je, na primer:
„Rešenje mora omogućiti najmanje pet godina korišćenja, servisiranje bez zamene celog sklopa, dostupnost najmanje dva kvalifikovana dobavljača ključne komponente i smanjenje potrošnje energije za najmanje 20% u odnosu na referentno rešenje.“
Preispitivanje - validacija ulaznih zahteva po održivosti
Pre početka razvoja treba preispitati da li su zahtevi po održivosti:
- relevantni za strategiju i poslovni model;
- merljivi i proverljivi;
- međusobno neusaglašeni ili konfliktni;
- realni u odnosu na budžet, rokove i kompetencije;
- dovoljno široki da obuhvate ceo relevantni životni ciklus;
- prihvatljivi za korisnike, regulatora i druge zainteresovane strane.
Ovde se često otkriva da „jeftinije“, „brže“, „ekološkije“, „bezbednije“ i „dugotrajnije“ nije automatski kompatibilno ciljevima. Zato je korisno definisati prioritete i pragove: šta je obavezno, šta je cilj, a šta je poželjno.
Preispitivanju-validaciji ulaznih zahteva po održivosti doprinose i odgovarajući odgovori na sledeću listu pitanja, pre odobrenja dizajn dokumentacije:
1. Da li rešenje stvara dugoročnu vrednost za korisnika?
2. Da li je ekonomski održivo za naš poslovni sistem?
3. Da li smanjuje nepotrebnu potrošnju materijala i energije?
4. Da li je dovoljno trajno i pouzdano?
5. Da li je moguće popravljati, unapređivati, ponovo koristiti ili reciklirati proizvod?
6. Da li smanjuje kritične zavisnosti i rizike u lancu vrednosti?
7. Da li postoje značajni društveni, etički, bezbednosni ili regulatorni rizici?
8. Šta će ovo rešenje značiti za održivost poslovnog sistema za 3–5–10 godina?
Verifikacija projektnih izlaza i sa stanovišta održivosti
Verifikacija treba da odgovori na pitanje:
Da li smo projektovali ono što je zahtevano?
Za svaki relevantan zahtev održivosti treba postojati dokaz, na primer:
- proračun potrošnje energije;
- test izdržljivosti i pouzdanosti;
- analiza troška životnog ciklusa;
- provera mogućnosti zamene kritične komponente;
- provera porekla i dostupnosti materijala;
- analiza rizika dobavljačkog lanca;
- test bezbednosti i usklađenosti;
- pregled uticaja na proces proizvodnje, servisiranja i odlaganja.
Ne moraju sva pitanja biti relevantna za svaki projekat. Ali obaveza da se o njima razmisli mora biti sistematizovana i obuhvaćena programom verifikacionih ispitivanja ili nekim drugim adekvatnim dokumentom.
Ako održivost nije ugrađena u planiranje, ulaze, kriterijume odlučivanja, verifikaciju i validaciju PiR procesa, teško je očekivati da će se ona spontano sistematski pojaviti u rezultatima poslovanja.
Validacija proizvoda, tehnologije ili usluge sa stanovišta održivosti
Validacija odgovara na drugo pitanje:
Da li smo razvili pravo rešenje za predviđenu upotrebu i dugoročnu održivost poslovanja?
Pored tehničkog testiranja, validacija bi trebalo da obuhvati:
- pilot-projekat kod stvarnog korisnika;
- proveru prihvatljivosti i upotrebljivosti;
- potvrdu da korisnik može pravilno da koristi i održava rešenje;
- proveru ekonomike u realnim uslovima;
- stres-test kritičnih poslovnih scenarija;
- procenu posledica kvara, prekida dobavljača ili promene propisa;
- proveru da se negativni uticaj nije samo „prebacio“ na drugu fazu životnog ciklusa.
Kao i kod verifikacioni ispitivanja i kod validacije, ne mora obuhvatiti sve gore navedene slučajeve, ali mora biti relevantna za svaki projekat. Ali obaveza da se o njima razmisli mora biti sistematizovana i obuhvaćena programom validacionih ispitivanja ili nekim drugim adekvatnim dokumentom.
Na primer, proizvod može biti energetski efikasan u fazi korišćenja, ali može zahtevati retke materijale, složeno servisiranje i skupo odlaganje. Takvo rešenje je možda lokalno optimizovano, ali nije nužno održivo sistemski. Upravo zato ISO naglašava da razmatranje životnog ciklusa sprečava premeštanje negativnih uticaja iz jedne faze u drugu.
Održivost poslovnog sistema
Preporučuje se održivost u PiR ne svede samo na ekologiju. Ona bi trebalo da obuhvati najmanje četiri dimenzije:
- Ekonomsku održivost — prihod, marža, trošak životnog ciklusa, produktivnost i povrat ulaganja.
- Operativnu održivost — pouzdanost, održivost opreme, kontinuitet poslovanja, otpornost lanca snabdevanja i dostupnost kompetencija.
- Ekološku održivost — energija, materijali, emisije, otpad, voda i uticaj kroz životni ciklus.
- Socijalnu i upravljačka održivost — bezbednost, zdravlje, etika, ljudska prava, privatnost, pristupačnost i odgovornost.
Kod digitalnih proizvoda treba dodati i održivost softvera: zavisnost od platformi, tehničkog zaostatka, sajber-bezbednost, mogućnost migracije podataka i dugoročnu podršku.
Ako projektant može da dizajnira odličan proizvod koji je energetski efikasan i lako se reciklira, ali je njegov poslovni model neodrživ zato što:
- marža ne pokriva troškove životnog ciklusa;
- zavisi od jednog kritičnog dobavljača;
- koristi tehnologiju koja će za tri godine biti prevaziđena;
- zahteva resurse kojih će biti sve manje;
- proizvod je previše složen za održavanje;
- servisna mreža nije ekonomski održiva;
- razvojni ciklus je prespor u odnosu na tržište;
- intelektualno znanje ostaje kod jednog čoveka;
- proizvod stvara reputacione ili regulatorne rizike.
Zato proceduru za PiR treba uneti pitanje mnogo šire od klasičnog
„Da li proizvod ispunjava specifikaciju?“, i preinačiti ga u
„Da li predloženo rešenje doprinosi dugoročnoj održivosti poslovnog sistema?“
Kako da održivost ne postane birokratija u PiR
Najbolje je uvesti proporcionalnost:
- za mali projekat: kratka kontrolna lista i nekoliko ključnih pokazatelja;
- za srednji projekat: analiza rizika, životnog ciklusa i troška;
- za strateški ili visokorizičan projekat: detaljna multidisciplinarna procena, scenariji i nezavisna revizija.
Na svakom ulazu u projekat treba postaviti nekoliko obaveznih pitanja:
- Koji su najvažniji dugoročni poslovni rizici ovog rešenja?
- Koje zahteve održivosti rešenje ispunjava, a koje ne?
- Gde se uticaj ili trošak može prebaciti na dobavljača, korisnika ili budućnost?
- Kako će se performanse meriti nakon puštanja u rad?
- Ko donosi odluku o prihvatanju preostalog rizika?
ISO 9001 logika dizajna i razvoja već pruža prirodnu strukturu: definisanje rezultata, projektne preglede, verifikaciju izlaza prema ulaznim zahtevima i validaciju za namenjenu primenu. Održivi zahtevi se, dakle, ne moraju uvoditi kao paralelan sistem, već kao sastavni deo postojećeg PiR i njegovih faza-koraka, definisanih i objašnjenih u Projektu razvoja.
Ono što nije ugrađeno u Projket razvoja, planove razvoja, ulazne zahteve, kriterijume odlučivanja, verifikaciju, validaciju i merenje rezultata teško može postati sistematizovana praksa. Rukovodstvo može postaviti cilj održivog poslovanja, ali dizajneri i razvojni timovi praktično određuju da li će taj cilj zaista biti ugrađen u proizvode, usluge, tehnologije i procese.
Najvažniji princip bio bi:
Održivost se ne proverava tek na kraju razvoja; ona se projektuje od početka i dokazuje kroz sledljiv zahtev–rešenje–provera–rezultat.
To je u skladu i sa pristupom ISO 56002, koji inovacije povezuje sa realizacijom vrednosti, sistematskim planiranjem, merenjem i kontinuiranim unapređenjem, a ne samo sa generisanjem ideja.
Kraj posta-članka 306
Literatura - izvori
1. CREATIVITY AND INTUITION, by Hideki Yukawa
2. Peta dimenzija, Piter Sengi
3. Radarise your business for success – EFQM 2010, F.A. Meyer
4. Rapid Idea Generation, Peter Hollines, Second Edition
5. Kreativno Slepilo, Dejv Trot
6. Misliti brzo i sporo, Danijel Kaleman
7. Reinovacija poslovanja, živeti sa cunamijem, Tatjana Mamula Nikolić
8. Inovirajte ili izumrite, R. Čaran, G. Viligan
9. Kreativni čin: način postojanja, R. Rubin
10. Deign thinking, M. Jeftić, M. Dekić
11. Tajne zanata, M. Mišković
12. Upravljanje razvojem proizvoda, M Ivanović i S. Orlić
13. Primena EFQM modela 2025, S. Orlić i grupa koautora
14. ChatGpt AI 2026,
15. Perplexity AI 2026
16. DeepSeek AI 2026
17. Gemini AI 2026
18. Grok AI 20026
Komentari
Učitavanje komentara...